Stare Karte:

[Копач]

Oblast despota Uglješe
Iz knjige "Serska oblast posle Dušanove smrti" Georgija Ostrogorskog

[Копач]

Iz slobodarske istorije mog (sadašnjeg) kraja; Sam Niš bio je pun Turaka, ali okolina..

[Копач]

Kulturna mapa Banata, objavljena je pre tačno 20 godina. U podnaslovu stoji i Atlasul cultural, Kulturtérkép i Kulturlandkarte. Sada vidim da nedostaje na slovačkom Kultúrna mapa (što je skoro isto kao na srpskom). Zvanično se zove Kulturna mapa jugoslovenskog Banata, što je naispravniji naziv za taj prostor.
Izdavač: Banatski forum
Urednici: Dušan Gluvakov i Đurica Savkov
Autor: Aleksandar Stanojlović, Studio Žiža
Tehnička podrška: Foto studio "Bata",
Pančevo, 1. septembar 2001.

[Копач]

Територијалне претензије Србије и Црне Горе пре почетка Првог балканског рата 1912. године. То је било највише што су две српске државе очекивале од овог рата.

Србији је било најважније да изађе на Јадран преко Љеша, Драча, Медове и остави Швајцарску као једину државу Европе без изласка на море. Црној Гори је био најважнији Скадар, како због историје, тако и због величине. Врло је значајно било, наравно, и успостављање заједничке границе, мада становништву с обе стране исте, које се нимало не разликује, та међа није била нимало јасна нити драга.

Да се нису умешале Аустро-Угарска која се јавила као покровитељ Шиптара и Бугарска са максималистичким захтевима у Македонији овако би изледале границе 1913. па надаље. А Скадар би био престоница Црне Горе. Могло би се рећи да је Србији Други балкански рат донео много више него него Први, јер да није било њега не бисмо добили ништа у Албанији а у Македонији би могли да добијемо највише оно што видимо и овде.

Димитрије Туцовић овакво запоседање територија у Албанији на којима није било Срба назвао је империјализмом. Питање је колико би Срби и Србија били срећни да су им трећину становништва чинили Шиптари.

[Копач]

Поседи краљице Јелене "Анжујске", удовице краља Уроша. Виде се и границе Милутинове као и Драгутинове државе.

У немањићкој традицији (која је наслеђена из претхоног историјског периода) чланови владајућег дома добијали су велике поседе којима су непосредно управљали, поседе који су се некада претварали у "удеоне кнежевине". Као и у многим другим случајевима и краљица Јелена владала је Зетом и добрим делом Приморја, али и околином Плава, као и подручјем око Брњака где је имала свој двор, "школу" за племкиње, а ту је и умрла 8. фебруара 1314. годинe.

[Копач]

Карта пробоја 28. дивизије бошњачке војске из енклаве Сребреница.

[Копач]

ОФАНЗИВА НА КОЗАРУ (10. јун -18. јул 1942. године)

Сарадник Музеја жртава геноцида, историчар Борис Радаковић, подсећа нас на козарачку епопеју.

Карта показује ток борбе на Козари током велике непријатељске офанзиве.
Око 45.000 Немаца, усташа и домобрана опколило је Козару са циљем уништења око 3500 партизана, и око 80.000 српских цивила.

Партизански састав на Козари био је скоро потпуно српски, изузев нешто мало припадника КПЈ, који нису били Срби, али је и чланство КПЈ на Козари, било у огромној већини српско.

Српски народ претрпео је огромне жртве.
Преко 38.000 цивила са Козаре и Поткозарја страдало је током Другог светског рата, а на Меморијалном зиду на Мраковици налази се уписано 9.921. име погинулог партизана током рата, углавном са овог подручја.
Од тог броја погинулих партизана, Срби чине непуних 96%.

Херојство српског народа на Козари 1942. године достојно је Косова, Чегра, Цера, Колубаре, Мојковца, Кајмакчалана...

Немачки ратни дописник Курт Нехер истицао је јунаштво партизанских бораца на Козари:

,,Хитају за цеви наших митраљеза пре него што су они могли да опале и један метак. Укочене руке на ужареној митраљеској цеви било је последње што је преостало од фантастичне воље за уништењем. Партизани су ударили попут олује на наше заклоне и ровове. То је била борба без милости и сажаљења".

[Копач]

Српске земље Босна и Херцеговина у Средњем веку.

[Копач]

Прокламоване границе Српске Војводине из 1848. године.

[Копач]

Просторни развој Новог Сада, 1883, 1940. и 2005.
Приказ је 3Д, пазите, север је доле, југ је горе.
Публиковано 2005.