Stare Karte:
Српски обласни господари око 1385 - карта професора Небојше Шулетића
Српски обласни господари око 1385 - карта професора Небојше Шулетића
- Прилози
-
У Србији можете да копате детектором метала: 1) Ако сте власник земљишта. 2) Уз дозволу власника земљишта.
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
Бугарска окупација Недићеве Србије од 15 јануара 1942 до 26 августа 1944.
Бугарска окупација Недићеве Србије од 15 јануара 1942 до 26 августа 1944. Као основу окупације је тајни договор Хитлерове Немачке и К.Бугарске из јануара 1941 да Бугарска војска замени Вермахт у Н.Србији.За задатак је оформиран Први Бугарски окупациони корпус који се састојао од под командом генерал-потпуковника Асена Николова и начелника Генералштаба пуковника Стојка Иванова, у саставу: Штаб, 6 Бдинска и 17 Штипска (комбинована) дивизија, касније 21 пешадијска дивизија и једна комбинована ескадрила 7 авиона Б- 534 Доган из аеродрома Божуриште и Враждебна - укупно око 23.000 људи.
Бугарске трупе су 7. јануара 1942. ушле у Шумадију. Контролисано подручје је ограничено на југ планине Голиак; источно од реке Ибар; град Краљево и Крагујевац; северно од града Лапова и западно од бугарске границе. У Нишкој бањи је основано седиште бугарске војске. Четири бугарске дивизије на територији преостале Србије уведене су, основане и распоређене ек пост фацто, редом:
Двадесет друга пешадијска дивизија - штаб у Нишу (резерва)
Двадесет четврта пешадијска дивизија - штаб у Ужицу
Двадесет пета пешадијска дивизија - штаб у Пожаревцу
Двадесет седма пешадијска дивизија - седиште у Прокупљу
Границе окупиране територије одређене су директивом Адолфа Хитлера. Сазнавши о предстојећем уласку бугарских трупа, ген. Милан Недић је позоришно претио самоубиством, али га је немачки командант Бадер уверивао да ће бугарску војну интервенцију изводити само једна дивизија, а да Крагујевац и Зајечар неће заузети бугарске трупе, с обзиром на преостале пруге Крагујевац-Краљево-Зајечар под немачком контролом. Најосетљивији тренутак уласка Бугарске у тадашњу резидуалну Србију било је укључивање у окупациону зону прве српске престонице у 19. веку - Крагујевца, који је уједно и главни град Шумадије. Упркос заговору немачког генерала Бензлера, Хитлер није променио одлуку о уласку бугарске војске на територије одређене за њену окупацију.
Најзначајнија акција у 1942 године у којој учествују снаге корпуса је операција Копаоник. Током ове операције у октобру 1942. године, снаге Вермахта (7. СС добровољачка планинска дивизија принц Еуген) и помоћне јединице бугарске 9. пешадијске дивизије у потпуности су поразиле оне концентрисане у Расинском округу, тачније у планинама Копаоник, Гочу и Јастрепцу, нападајући савезничке снаге. и претећи руднику олова и цинка Трепча српским побуњеницима, којим је командовао мајор Драгутин Кесеровић. Потом је бивши командант истог округа и чудом је побегао, изгубивши половину својих људи (700 побуњеника) и велики број заробљеника. Подручје је потпуно очишћено од гериле и враћен је мир.
Почетком 1943. године, због сложене ситуације на фронтовима снага Осовина, преостале јединице Вермахта у бившој Југославији морале су бити повучене, а СС Принц Еуген дивизија послата је да учествује у операцији Вајс и остала је стално на територији модерне Босне и Херцеговине. Углавном из овог разлога, јединице Првог окупационог корпуса учествовале су у операцијама операције Шварц и операције Кугелблиц. По налогу ОКВ-а из 1943. године, подручје одговорности за корпус је значајно проширено и заправо је покривало целу модерну Централну Србију без Београда и Мачве, укљ. са територијом северног Косова.
У јесен 1943. јединице Титових партизана напале су западну Србију преко Дрине са територије НХД - у фронталном и унапред планираном нападу. Герилци су заузели фронт који је чувала двадесет четврта пешадијска дивизија, која је започела од града Прибој на реци Лим и стигла до села Перућац код Бајине Баште, укључујући јужне делове планине Таре и северне делове Златибора. Главна мета напада био је град Ужице. Герилци желе да поврате територију која је била под њиховом контролом до краја 1941. године, а то је тзв. Ужичка република, тј. да симболично покажу своју повећану војну моћ. У бици за село Кремна успели су да истисну са својих положаја јединице бугарске двадесет четврте пешадијске дивизије, приморавајући бугарску војску да се пресели на нови положај испред града Ужица. После логистичке подршке тенкова и авиона Вермахта, које је затражио генерал Симеон Симов, бугарска дивизија је повратила своје бивше положаје на планини Шарган.
У јануару 1943. године бугарска војска је ушла на запад на подручију око града Чачка са Драгачевом и дуж реке Српске Мораве са Иваницом - родним местом генерала. Дража Михајловића. У јулу је БА заузела је читаву територију Поморавља дуж реке Велике Мораве на периферији Београда, али без самог града, који је остао под директном контролом Вермахта.
Заједно са Недићевим снагама су се борили против четника и партизана до повлачења из Недићеве Србији.
Иначе су главни и одговорни за расформирање црних четника Косте Пећанца.
Бугарске трупе су 7. јануара 1942. ушле у Шумадију. Контролисано подручје је ограничено на југ планине Голиак; источно од реке Ибар; град Краљево и Крагујевац; северно од града Лапова и западно од бугарске границе. У Нишкој бањи је основано седиште бугарске војске. Четири бугарске дивизије на територији преостале Србије уведене су, основане и распоређене ек пост фацто, редом:
Двадесет друга пешадијска дивизија - штаб у Нишу (резерва)
Двадесет четврта пешадијска дивизија - штаб у Ужицу
Двадесет пета пешадијска дивизија - штаб у Пожаревцу
Двадесет седма пешадијска дивизија - седиште у Прокупљу
Границе окупиране територије одређене су директивом Адолфа Хитлера. Сазнавши о предстојећем уласку бугарских трупа, ген. Милан Недић је позоришно претио самоубиством, али га је немачки командант Бадер уверивао да ће бугарску војну интервенцију изводити само једна дивизија, а да Крагујевац и Зајечар неће заузети бугарске трупе, с обзиром на преостале пруге Крагујевац-Краљево-Зајечар под немачком контролом. Најосетљивији тренутак уласка Бугарске у тадашњу резидуалну Србију било је укључивање у окупациону зону прве српске престонице у 19. веку - Крагујевца, који је уједно и главни град Шумадије. Упркос заговору немачког генерала Бензлера, Хитлер није променио одлуку о уласку бугарске војске на територије одређене за њену окупацију.
Најзначајнија акција у 1942 године у којој учествују снаге корпуса је операција Копаоник. Током ове операције у октобру 1942. године, снаге Вермахта (7. СС добровољачка планинска дивизија принц Еуген) и помоћне јединице бугарске 9. пешадијске дивизије у потпуности су поразиле оне концентрисане у Расинском округу, тачније у планинама Копаоник, Гочу и Јастрепцу, нападајући савезничке снаге. и претећи руднику олова и цинка Трепча српским побуњеницима, којим је командовао мајор Драгутин Кесеровић. Потом је бивши командант истог округа и чудом је побегао, изгубивши половину својих људи (700 побуњеника) и велики број заробљеника. Подручје је потпуно очишћено од гериле и враћен је мир.
Почетком 1943. године, због сложене ситуације на фронтовима снага Осовина, преостале јединице Вермахта у бившој Југославији морале су бити повучене, а СС Принц Еуген дивизија послата је да учествује у операцији Вајс и остала је стално на територији модерне Босне и Херцеговине. Углавном из овог разлога, јединице Првог окупационог корпуса учествовале су у операцијама операције Шварц и операције Кугелблиц. По налогу ОКВ-а из 1943. године, подручје одговорности за корпус је значајно проширено и заправо је покривало целу модерну Централну Србију без Београда и Мачве, укљ. са територијом северног Косова.
У јесен 1943. јединице Титових партизана напале су западну Србију преко Дрине са територије НХД - у фронталном и унапред планираном нападу. Герилци су заузели фронт који је чувала двадесет четврта пешадијска дивизија, која је започела од града Прибој на реци Лим и стигла до села Перућац код Бајине Баште, укључујући јужне делове планине Таре и северне делове Златибора. Главна мета напада био је град Ужице. Герилци желе да поврате територију која је била под њиховом контролом до краја 1941. године, а то је тзв. Ужичка република, тј. да симболично покажу своју повећану војну моћ. У бици за село Кремна успели су да истисну са својих положаја јединице бугарске двадесет четврте пешадијске дивизије, приморавајући бугарску војску да се пресели на нови положај испред града Ужица. После логистичке подршке тенкова и авиона Вермахта, које је затражио генерал Симеон Симов, бугарска дивизија је повратила своје бивше положаје на планини Шарган.
У јануару 1943. године бугарска војска је ушла на запад на подручију око града Чачка са Драгачевом и дуж реке Српске Мораве са Иваницом - родним местом генерала. Дража Михајловића. У јулу је БА заузела је читаву територију Поморавља дуж реке Велике Мораве на периферији Београда, али без самог града, који је остао под директном контролом Вермахта.
Заједно са Недићевим снагама су се борили против четника и партизана до повлачења из Недићеве Србији.
Иначе су главни и одговорни за расформирање црних четника Косте Пећанца.
- Прилози
-
У Србији можете да копате детектором метала: 1) Ако сте власник земљишта. 2) Уз дозволу власника земљишта.
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
Српска деспотовина на свом врхунцу 1423. године,
Српска деспотовина на свом врхунцу 1423. године, за владе деспота Стефана.
- Прилози
-
У Србији можете да копате детектором метала: 1) Ако сте власник земљишта. 2) Уз дозволу власника земљишта.
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
Акције на потезу Вишеград-Рогатица-Сарајево крајем септембра и у октобру 1943.
Акције на потезу Вишеград-Рогатица-Сарајево крајем септембра и у октобру 1943.
- Прилози
-
У Србији можете да копате детектором метала: 1) Ако сте власник земљишта. 2) Уз дозволу власника земљишта.
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
Партизанске жртве у Другом светском рату дате по административној подели СР Србије из 1964.
Партизанске жртве у Другом светском рату дате по административној подели СР Србије из 1964. године. Обратите пажњу, овде су пописивани само они који су погинули или били убијени као припадници тзв. Народно ослободилачке војске. Нема четника, цивила, фолксдојчера итд, само партизани.
За највећи део Србије нема великих изненађења - где је гушћа насељеност више је и жртава. У Војводини су веће административне јединице па се стиче привид као да је било више партизана и њихових жртава. Најмање је партизана било у планинским крајевима али и на Косову и Метохији где Шиптари нису желели да се боре за било шта југословенско. Слично је и у крају уз бугарску границу, као и на северу Бачке. Суштински, партизани у Србији су већином били Срби, чак и тамо где их је било мање од осталих народа.
Оно што, међутим, упада у очи јесте да је убедљиво највише партизана било у Срему. То је резултат усташког терора, нешто погоднијег терена но у остатку Војводине, лакоће с којом се могло пребацити у Босну или ужу Србију као и недостатак алтернативног покрета отпора. (Морам рећи да нисам чуо за сремске равногорце, мада не сумњам да је и тај феномен постојао у неком јако малом броју.)
Када је након рата дошло до искоришћавања статуса борца показало се да су сремски "кадрови" дошли на многа одговорна места, посебно у покрајинском руководству ка којем су усмеравани. Тако је настала и она духовита пречанска изрека "Ошли Немци, дошли Сремци".
За највећи део Србије нема великих изненађења - где је гушћа насељеност више је и жртава. У Војводини су веће административне јединице па се стиче привид као да је било више партизана и њихових жртава. Најмање је партизана било у планинским крајевима али и на Косову и Метохији где Шиптари нису желели да се боре за било шта југословенско. Слично је и у крају уз бугарску границу, као и на северу Бачке. Суштински, партизани у Србији су већином били Срби, чак и тамо где их је било мање од осталих народа.
Оно што, међутим, упада у очи јесте да је убедљиво највише партизана било у Срему. То је резултат усташког терора, нешто погоднијег терена но у остатку Војводине, лакоће с којом се могло пребацити у Босну или ужу Србију као и недостатак алтернативног покрета отпора. (Морам рећи да нисам чуо за сремске равногорце, мада не сумњам да је и тај феномен постојао у неком јако малом броју.)
Када је након рата дошло до искоришћавања статуса борца показало се да су сремски "кадрови" дошли на многа одговорна места, посебно у покрајинском руководству ка којем су усмеравани. Тако је настала и она духовита пречанска изрека "Ошли Немци, дошли Сремци".
- Прилози
-
У Србији можете да копате детектором метала: 1) Ако сте власник земљишта. 2) Уз дозволу власника земљишта.
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
"Srednjovekovni gradovi u Srbiji i Crnoj Gori"
"Srednjovekovni gradovi u Srbiji i Crnoj Gori"
- Прилози
-
У Србији можете да копате детектором метала: 1) Ако сте власник земљишта. 2) Уз дозволу власника земљишта.
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
Окупационе зоне у Другом светском рату на тлу данашње Републике Србије
Окупационе зоне у Другом светском рату на тлу данашње Републике Србије
- Прилози
-
У Србији можете да копате детектором метала: 1) Ако сте власник земљишта. 2) Уз дозволу власника земљишта.
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
Tramvajska mreža 1920-ih godina.
Tramvajska mreža 1920-ih godina, autor P. Navojev.
- Прилози
-
У Србији можете да копате детектором метала: 1) Ако сте власник земљишта. 2) Уз дозволу власника земљишта.
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
11/23. април 1831. - Павлe Коцeбу израдио карту на основу којe јe извршeно разграничeњe измeђу Србијe и Османског царств
На данашњи дан: 11/23. април 1831. - Павлe Коцeбу израдио карту на основу којe јe извршeно разграничeњe измeђу Србијe и Османског царства, направљeну пошто јe мeшовита руско-турска комисија (Коцeба, Розeлион-Сашаљски и Лeбип-eфeндија) обилазила границу крајeм 1830. и почeтком 1831.
На сл: Карта Србијe, Архив Србијe
На сл: Карта Србијe, Архив Србијe
- Прилози
-
У Србији можете да копате детектором метала: 1) Ако сте власник земљишта. 2) Уз дозволу власника земљишта.
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
Етничка карта Баната по насељима 1743. године у румунском извођењу.
Етничка карта Баната по насељима 1743. године у румунском извођењу. (Да се разумемо, немам ништа против тог извођења, мада ми се чини да су понешто скренули на своју страну, али док не будемо имали бољу карту или податке на основу којих је карта рађена држаћемо да је карта цртана bona fide.)
Карте Баната су ми увек занимљиве јер се из њих може испричати прича о једној од највећих мирнодопских етничких промена у којој су Срби изгубили јако пуно а о којој се зна и прича јако мало. На овој се карти може видети да је средином XVIII века у темишварском и липовском дистрикту ситуација била пола-пола, док ће век и по касније Срба ту остати тек неколико процената. Остатак додирног подручја Срба и Румуна 1743. иде линијом данашње границе, док су 1900. године Румуни били већ у Овчи (и свим селима до ње), а Срби су - ако ишта - назадовали.
Ово све не би било чудно да нису у питању два народа која су била на истом културном и економском нивоу, исте непривилеговане вере а Срби су имали више племића, грађана а српска је била и црквена организација (Карловачка митрополија).
Чуо сам неколико објашњења овог процеса, али нисам никада склопио потпуну слику. Наравно, суштина одговора је тај што су се истоверни Срби и Румуни лако мешали, само што су у том мешању углавном постајали ови други. Биће најпре да су Срби у Банату били на граници својег етничког подручја те су се слабије обнављали, а Румуни јако близу срца свог етничког подручја тј. Карпата. Биће и да су српска насеља била раштркана и малољудна у поређењу са Румунским. Биће и да су они као сточари били заинтересовани да силазе у равнице.
Карте Баната су ми увек занимљиве јер се из њих може испричати прича о једној од највећих мирнодопских етничких промена у којој су Срби изгубили јако пуно а о којој се зна и прича јако мало. На овој се карти може видети да је средином XVIII века у темишварском и липовском дистрикту ситуација била пола-пола, док ће век и по касније Срба ту остати тек неколико процената. Остатак додирног подручја Срба и Румуна 1743. иде линијом данашње границе, док су 1900. године Румуни били већ у Овчи (и свим селима до ње), а Срби су - ако ишта - назадовали.
Ово све не би било чудно да нису у питању два народа која су била на истом културном и економском нивоу, исте непривилеговане вере а Срби су имали више племића, грађана а српска је била и црквена организација (Карловачка митрополија).
Чуо сам неколико објашњења овог процеса, али нисам никада склопио потпуну слику. Наравно, суштина одговора је тај што су се истоверни Срби и Румуни лако мешали, само што су у том мешању углавном постајали ови други. Биће најпре да су Срби у Банату били на граници својег етничког подручја те су се слабије обнављали, а Румуни јако близу срца свог етничког подручја тј. Карпата. Биће и да су српска насеља била раштркана и малољудна у поређењу са Румунским. Биће и да су они као сточари били заинтересовани да силазе у равнице.
- Прилози
-
У Србији можете да копате детектором метала: 1) Ако сте власник земљишта. 2) Уз дозволу власника земљишта.
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!
3) ако се ова земљишна парцела не налази у границама споменика културе. Ако нађете нешто занимљиво, не заборавите да обавестите археологе!